Obično u grupnim meditacijama unutar kovena ne vidim ništa. Dobra sam da sama ili sa dvoje, troje random ljudi vidim šta hoćeš, ali kada dođe trenutak da nešto ”moram” sad i odmah, eto drugarice blokade.

Ovog puta je bilo drugačije.

Kada je Tala otvorila krug i rekla nam da uzmemo baklju i uputimo se ka putu koji nas zove, instinktivno sam se okrenula ka severu iako sam minut pre bila uverena da je jug moj put za večeras.

Moja staza se uvijala odmah iza severnog stuba stapajući se sa nečim što je podsećalo na srednjovekovni krajolik pred sam zalazak sunca. Stisla sam baklju i zakoračila napred. Ono što je delovalo kao kaldrma iz daljine sada je više podsećalo na stazu po kojoj bi rado hodala Doroti iz Oza. Staza je očito vodila ka manjem gradu ugneždenom između dva brda. Kada sam prišla jedan deo mene je jako voleo da siđe stazom pored gradskih zidina do dela koji je podsećao na mesto na kom je mesec dana pre već bio Voxin. Međutim, ono što je mene maltene dozivalo bila je kula. Visoka, u sred samog grada. Stoga sam ušla u grad, prišla vratnicama kule, otvorila ih (nisu bila teška, to je čudno, zar ne) i odmah krenula da se uspinjem stepeništem koje naizgled ide do u beskraj. Sve vreme mi se ispred očiju smenjuje nečija duga zlatna kosa sa repom.. Nečeg. (Manje crtanih filmova za mene). Dolazim do odaje koju znam da tražim večeras. U njoj je već neko. Ili neki. Ne vidim ih dobro (kao kad zaboravim naočare), ali se ni ne bavim time. Jedino što svetli usred odaje je kolevka. Već znam šta ću naći u njoj. Ili barem mislim da znam. Od tog momenta kao da sam pripojena na Izvor čiste ljubavi. To traje sekund, možda dve, i nestaje. Prilazim, uzimam bebu. Deluje poznato. Devojčica je. I spava. Okrećem se od odaje i brzo silazim sa samo jednom mišlju u glavi – moram da izađem odavde i ne smem da padnem. Stepenice deluju kao da su od meda. Imam utisak da ću se srušiti svakog trena, ali ipak nastavljam. Na izlazu iz grada ne srećem nikog (što je čudno, veče je, idealno vreme za šetnju). Nešto me vuče da uđem u odaju pored izlazne kapije. Tamo se susrećem sa mladićem i starcem. Prvi me samo gleda, drugi je nagnut nad nekim spisima. Imam utisak kao da mene čekaju. Ali ništa ne govore. Okrećem se oko sebe. Levo od mene je metalna konstrukcija na kojoj će jednog dana biti haljina. Ne znam otkud mi to. Na stolu pored starca leži srebrni lanac sa priveskom. Ali oblik ne raspoznajem.

Odlučujem da je bilo dosta zabave za mene i odlazim sa detetom pravo nazad, do kruga, Ona sve vreme spava, gotovo da je nečujna. U krugu vidim ostale (okej, ovo je onaj morbidni deo na koji se ili navikneš ili ne). Na tren imam utisak da im vidim misli, ali brzo se otkačinjem od toga i prilazim svom mestu. Sedam. Beba se integriše sa mnom baš u onom momentu kad se ”vraćam u realnost”.

Na zidu naspram mene titra samo jedna reč. Zela. Ona koja zna put.